Sumrak civilizacije

Sumrak. Mirišu lipe. Miriše leto koje dolazi. Izbija vrućina iz betona koji je ceo dan upijao sunčev žar.

Kažu da je iznad nas ozonska rupa. Danas. Da je najbolje da ljudi sede ispod krošnje Velikog Drveta. Velikog Drveta nema. Stoji Veliki Panj.

Sedim na ogradi. Gvozdenoj. Gledam u decu. Mali na jednom košu pokušavaju da dobace do njega. Na drugom veliki igraju. Ozbiljno. Prazne nagomilanu energiju. Oslobađaju iz sebe zlo koje su tokom dana primili u gradskoj gužvi. Smrdljivom prevozu. Školi punoj briga. Silinu iz svojih nabreklih mišića prazne u loptu. Lopta pobegne. Dečak sa naočarama bucmastih obraza i butina trči za loptom. Donosi je velikom košarkašu. "Hvala ti mali". Malom se rumene obrazi, a stidljivi osmeh otkriva da mu fali par zubića. On tek ima sedam godina. Mašta kad će i on imati sedamanaest pa moći tako nekom drugom ispod koša da kaže "Hvala ti mali". Taj drugi će, isto kao danas on, biti presrećan što se muva tu, što su ga njegovi idoli primetili. Makar i na tren.

Neće njemu nikad pod košem ispred njegove zgrade niko doneti loptu. Koša neće biti. Kao što nema ni Velikog Drveta.

Uz ivicu terena devojčice preskaču lastiš. Zatim sednu na ivicu terena. Gledaju dečake koji igraju košarku. Smeju se. Premale su da ih roditelji puste uveče "u grad". I ne moraju. Tu im je sve što im treba. Tribine uz teren, društvo iz škole i iz kraja, lako im je da se vrate kući. Samo uđu u svoj soliter i odvezu se na peti, deseti, petnaesti... Gore je vrućina. Usijani beton solitera zrači svoju toplotu sve do jutra. A onda će nemilosrdno Sunce novi krug...

Sledeće godine neće deca sedeti ispred svoje zgrade. Neće skakati ispred svoje zgrade. Neće se smejati ispred svoje zgrade. Već ni ove jeseni. Doći će bageri, pneumatski čekići, radnici...

Povadiće panjeve. Šta će panjevi kad su prestali da budu drveće?

Razrovaće livadu. Pa njihova livada je ostala u njihovom selu. Šta će beogradskoj deci livada?

Razbiće betonske tribine košarkaškog igrališta i iseći koševe. Pa ni oni nisu imali košarkaški teren, a ipak su postali veliki GRADitelji, GRADonačelnici, GRADski urbanisti, GRADske arhitekte, GRADske vlasti, GRADoubice...

Sumrak. Mirišu lipe. Miriše leto koje dolazi. Izbija vrućina iz betona koji je ceo dan upijao sunčev žar. Četinari više ne mirišu. Njih su već isekli. I lipe će uskoro...

Jedno savršeno naselje će postati beogradska javna garaža. Postaće poslovni centar. Nema ih u Beogradu dovoljno. Valjda. Sve što je nekad neko dobro smislio i napravio treba uništiti. Treba mu zatreti svaki trag. Da ne svedoči o tome da je jednom neko napravio u centru Beograda savršeno naselje. Naselje čiji su stanovnici imali svoje lipe, borove, kedrove, platane. Svoj Hlad. Svoju poljanu. Svoje igralište. Svoje dvorište.

Nečije savršeno delo svedoči im o njihovoj nemoći da naprave nešto isto tako savršeno što će da traje. Što će njegovi stanovnici da vole. Znaju li oni išta o ljubavi? Ljubavi prema lipama. Ljubavi pod lipama? Mogu li oni uopšte da vole? Da li su ikad sedeli ispred svoje zgrade na klupi, dok su se njihova deca igrala oko njih? Da li je ljubav u njima uopšte moguća ili samo želja za novcem, vlašću, moći? Da li su nadmenost i zavist jedine emocije koje mogu da osete?

Kakve će emocije imati naša deca koja će umesto pod košem, pod lipom ili borom, na travi, sedeti na betonskom ulazu u garažu ili pored smrdljive ventilacije iz te garaže? Ili u kockarnici koja će iznići u njihovom kvartu. Pa dobro. Pošto je ograničen izlazak maloletnicima, dobiće kafić  u svom dvorištu, da ne jure poroke po tuđim dvorištima...

Snežana Marković

BETON 


Da se pitam ja bih betonir'o travu
I ofarbo tamno braon svaku vodu plavu!
Nekako bih probušio tanki sloj ozona
A Zemlju bih zaštitio kesom od najlona!

Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba!

Da se pitam ja bih posjeko sve šume,
I za ukras postavio od traktora gume.
Kiselinom ja bih zemlju navodnjavo,
A djecu bih svaki dan rentgenom slikavo!

Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!

Da se pitam na sred grada ložio bih kazan,
Svako bi mi jeo, zna se, ručak jednoobrazan.
Praznikom bi instalir'o oko glave lovor
I narodu odrzao sljedeci govor:

Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba,
Jer iz trave opasno nas ljuta zmija vreba!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba,
Jer iz trave nonšalantno ljuta zmija vreba!

 Rambo Amadeus

Tata, ko su ovi?

Tata ko su oni koji su tvom dedi otimali imovinu?
Pusti sine, došli neki sa planina,
pa se plašili svakog ko je stekao,
i u ime naroda oduzimali.

Tata ko su oni koji su mog dedu saslušavali?
Pusti sine, došli neki iz mraka,
pa se plašili svakog ko ume da misli,
i u ime države hapsili.

Tata ko su oni koji su tebe tukli i terali u rat?
Pusti sine, došli neki iz kabineta,
pa se plašili svakog ko ume sa svetom,
i u ime Srpstva ratovali.

Tata ko su ovi sto meni otimaju park?
Naši sine, nekad bili dok nisu došli na vlast,
a sad se plaše da nešto ne propuste da prodaju,
i u ime demokratije otimaju.

Tata kako kaže Rambo?
Sve jedno, te isto, pa jedno te isto, i jedno te isto.....

OGLAS

KUPUJEM PLAC NA KALIŠU ILI TAŠU

Vlasnik sam privatnog građevinskog preduzeća i interesuje me kome mogu da se obratim radi kupovine placa na Kalemegdanu ili Tašmajdanu, za zidanje stambeno-poslovnog objekta sa garažom? Znam da može u parku kod "Lipovog Lada", ali ja bih neku bolju lokaciju!

S¢poštovanjem, Beogradski Crnotravac

Filogaražiranje - Esej o prinudnom garažiranju

Šta uopšte može da znači reč garaža. Ostava, skladište, stovarište, varište, nešto nagareno i žarno, nešto takvo da pošten svet to ne čini javnim. A oni bi javnu garažu međ pošten svet.

Garaža koja tako gordo i pompezno zvuči nije zapravo ništa drugo nego nekomforni špajz za motorna vozila – automobile, samohode, samohodke u doslovnom prevodu – koji ipak nisu toliko samostalni kako im ime kaže, čak ni da se kreću, a nekmoli da se brinu o vlastitom počinku. Ta hiper-protetička sredstva umornih modernih nomada, naročito kad su odnekud drugde došla, kad su tuđa ili obeskućena, na počinak idu, a jednom će valjda i vovjek da počivaju u kolektivnom smeštaju – moš' misliti – garažirana. Smisao takvog pansiona bi ovde bio da su sramno negde skrita, konzervirana, sardinirana, zaštićena od napada i pogleda. Narcisoidna i sebebrižna po prirodi koja ih je dopala voljom proizvođača, sada tu mogu da budu bezbedna, mogu da u jednom za to namenjenom i legalizovanom prostoru, s punim razumevanjem nadležnih, zbirno budu radosna što smrde.

Ako se bolje pogleda, i ako je zaista do onog humanističkog nasleđa mišljenja uopšte, a posebno logosa Grada, i ako je uopšte do antropo-centričkog građevinskog obrazloženja, ta i takva urbana kloaka, kakva je izgleda već u ideji garaža, trebalo bi, pravo govoreći, da dobije status kakav imaju ostala smetlišta i gnojišta, a ne da ona bude centrirana, ne da se oko nje i njenih drumskih izlivaka i ulivaka – putem zbirke kanala koja, kao i svaki takav sklop, sačinjava jednu kanalizaciju – guraju ljudi i naselja. Inače se nad čovekom i njegovim naseljem – koji u toj stvari doduše ne samo da nije sasvim bez krivice, nego se ovakav okret prema zaveri njegovih produkata protiv njega samog može čak smatrati makar nekakvom opravdanom istorijskom ironijom, a sva je prilika i svojevrsnom zasluženom osvetom u vidu ispunjenja kosmičke pravde za krivicu pogorđenja – vrši nasilje.

Nasilje uvek vrše nasilnici. Ovi nisu ni bolji ni gori od drugih. Svi oni nameću svoje uvide kao jedino punopravne i punovažne, a iz njih derivirane regule i regulacije kao obavezujuće. Svi su oni oholi posednici suštinskog i univerzalnog Znanja, koje je besprizivno i ekskluzivno. Ove siledžije se od drugih razlikuju ne po strukturalnom modelu nametanja, prisiljavanja, nego samo po tome nad čime i za račun čega siluju stvarnost i život. Misleći da su u posedu večne Istine o Svetoj tajni regulacije saobraćaja, oni iskorenjuju i samu mogućnost svakog čovečnog obraćanja i saobraćanja.